[Поводом објављивања рада Кратка историја Новобрдске митрополије]
Целовита верзија мог рада „Кратка историја Новобрдске митрополије“ биће објављена у часопису „Свети Кнез Лазар“, званичном часопису Епархије рашко-призренске (и раније и у егзилу).
Овај часопис, покренут 1993. године са благословом тадашњег епископа владике Артемија, од свог почетка је замишљен као гласило духовног препорода и очувања српске духовне, културне и историјске баштине, а нарочито као сведочанство косовског завета. Управо зато ми је посебно важно што ће рад о Новобрдској митрополији, једној од недовољно осветљених тема из црквене историје Косова и Метохије, бити објављен баш у овом часопису.
Рад до сада нигде није објављиван. Свесно сам га чувао за место које може да разуме и његову научну страну и његов шири духовно-историјски значај.
Ново Брдо се у нашој историји најчешће помиње као велики рударски, трговачки и привредни центар средњовековне Србије, али је оно било и важно црквено и духовно средиште. Управо тим мање познатим слојем његове прошлости бави се ова студија.
У наставку доносим краћи, приступачнији приказ основних питања којима се рад бави, за све оне који желе да се ближе упознају са темом пре изласка целе студије у штампи.
--------
Студија о Новобрдској митрополији бави се једном важном, али недовољно познатом темом из историје Српске православне цркве — местом Новог Брда у развоју црквене организације на простору Косова и Метохије.
Ново Брдо се у нашој историјској свести најчешће памти као велики рударски, трговачки и привредни центар средњовековне Србије. То је разумљиво, јер је његова слава најчешће везивана за руднике, трговце, Дубровчане, градске зидине и богатство које је из тог простора потицало. Међутим, ова студија полази од питања које је много ређе постављано: шта је Ново Брдо значило у црквеном и духовном животу српског народа?
Главна теза рада јесте да Новобрдска митрополија није била потпуно нова и изолована црквена установа, већ каснија развојна фаза старије црквене области, чији се корени могу пратити од античке Улпијане и средњовековне Липљанске епископије, преко Грачанице, до Новог Брда као снажног урбаног и управног средишта. Зато се у раду посебно разматра однос између Липљанске епископије, Грачаничке митрополије и Новобрдске митрополије.
Једно од кључних питања јесте како је дошло до померања тежишта са старијег липљанско-грачаничког црквеног простора ка Новом Брду. Грачаница је задржала своју духовну, литургијску и традицијску улогу, као велика задужбина краља Милутина и једно од најважнијих српских црквених средишта. Ново Брдо је, с друге стране, у позном средњем веку постало снажан градски, привредни и безбедносни центар, што је утицало и на стварни живот митрополије.
Посебно место у студији има Саборна црква Светог Николе у Новом Брду. Њена величина, положај и археолошки налази сведоче да Ново Брдо није било само град рудника и трговине, већ и град развијеног православног црквеног живота. Присуство високог клира и трагови архијерејског достојанства указују да је овај храм имао важну митрополитску функцију.
Важан део рада посвећен је и новобрдским митрополитима. Међу њима се издваја митрополит Никанор, једна од најзанимљивијих личности XVI века. Његов значај није само у томе што се јавља као новобрдски митрополит, већ и у његовој вези са књигом, богослужбеном културом и Грачаничком штампаријом. Издавање Октоиха 1539. године показује да ова црквена област, и под османском влашћу, није била духовно пасивна, већ је учествовала у очувању и обнављању српске литургијске и књижевне традиције.
Још једна значајна личност је Пајсије Јањевац, потоњи српски патријарх. Пре избора за патријарха, Пајсије је био везан за грачаничко-новобрдску митрополитску катедру. Та чињеница показује да ова митрополија није била споредна или пука титуларна успомена, већ црквена област из које је могао потећи будући поглавар Српске цркве.
Студија такође показује да пад Новог Брда под османску власт није значио тренутни нестанак црквене организације. Напротив, митрополија је наставила да постоји у измењеним и тежим условима. Њена историја под Османлијама обележена је слабљењем, јурисдикцијским променама, односом према Охридској архиепископији, обновом Пећке патријаршије 1557. године и постепеним преобликовањем старих црквених структура.
Посебно је занимљиво питање титулатуре. У изворима се јављају различити називи: липљански, грачанички, новобрдски, а касније и косовски митрополити. Ови називи не морају увек значити различите и одвојене институције, већ често показују различите слојеве исте црквене традиције. Управо зато рад настоји да разликује канонско наслеђе, стварно место деловања архијереја и титуларну праксу која се мењала кроз векове.
Један од важних закључака јесте да се новобрдско име у црквеној титулатури одржало дуго после политичког и привредног слабљења самог града, све до завршних фаза старе црквене организације пре укидања Пећке патријаршије 1766. године. То показује да је Ново Брдо, и онда када више није имало некадашњу градску снагу, остало присутно у црквеном памћењу и институционалној традицији.
Зато ова студија Ново Брдо не посматра само као „златни град“ српског средњег века, већ и као важно духовно, црквено и митрополитско средиште. Њен циљ није да затвори сва питања, јер је изворна грађа често оскудна и фрагментарна, већ да сабере расуте податке, повеже их у целину и покаже да Новобрдска митрополија заслужује видљивије место у историји Српске православне цркве.
Рад је плод вишегодишњег истраживања и настојања да се један скоро заборављени слој новобрдске историје поново осветли — не као споредна напомена, већ као важан део духовне и историјске баштине Косова и Метохије.
Аутор:
Срећко М. Мартиновић
Коментари
Постави коментар